Nametnuta digitalizacija

AUTOR:

Momir Đekić

OBJAVLJENO:

21. april 2020.

Poslednjih nekoliko godina, moja svakodnevica je ponajviše bila posvećena jednoj sintagmi – digitalnoj transformaciji. Lako je konstatovati kako sam profesionalno i privatno bio opčinjen tom, poprilično konfuznom, pričom promene sveta kakvog poznajemo. No, ne samo da je tumačenje ovog pojma drugačije u zavisnosti koga pitate već je i sam proces njenog uspostavljanja u stvarnosti - komplikovan, spor i retko efikasan. „Zašto bismo onda započinjali to putovanje?“, često bi me pitali. „Zar nije to plovidba u nepoznatom pravcu?“, dodali bi. Tada bih odgovorio sa odlučim DA. Njima se ta plovidba nimalo nije sviđala.

Iskreno, nije to bio najlakši proces kroz koji sam prošao. Trećinu kompanija i pojedinaca uopšte nije zanimalo šta imam da kažem. Njihova posvećenost i odanost ustaljenom, uobičajenom i svakodnevnom - pobedila bi moje argumente svaki put. Naposletku, prirodno je to. Razumem ih. Ma koliko da ste blagoglagoljivi i nadahnuti u pokušaju da čoveka duboko uronjenog u neki sistem usmerite u nekom drugom pravcu, vaši napori su uzaludni u bar trećini slučajeva. Dostojanstveno bih se zahvalio na pažnji i nastavio sopstvenu plovidbu u nepoznato, fokusiran na preostale dve trećine. Malo li je?

Znate, gotovo da nema čoveka koji ne bi želeo da živi i radi bolje, efikasnije i efektivnije. Ipak, kao da je to samo deklarativno tako. Čim zagrebete malo površinu, ispod nje ćete naći vlasnički odnos prošlosti i sadašnjosti. Pogađate, način na koji danas živimo i radimo u potpunosti robuje načinima koje smo pokušavali da uspostavimo u prošlosti. Sa velikom dozom emocija, veoma slikovito, setićemo se poslednjeg puta kada smo pokušali nešto drugačije. Suočeni sa hladnim odgovorom stvarnosti, odustali bismo. „Tako smo morali!“, kazali bismo sebi, sigurni da je najbolje da se manemo preteranog izmišljanja „tople vode“ i „rupa na saksijama“. I tako sve dok nam teoriju o drugačijem i novom ne nametne nešto jače i upornije od nas samih. Tada svi izgovori padaju u vodu. Posebno oni tipa „to se kod nas radi tako i tako“.

Kada je vanredno stanje u Srbiji uvedeno sredinom marta, kao da se niko nije nadao da ćemo u okolnostima gotovo potpunog zatvaranja uobičajenih aktivnosti dočekati uzastopne sunčane dane toplog aprila. Mislili smo da će brzo proći kao što smo svega mesec dana ranije verovali da je epidemija u dalekoj Kini samo još jedna igra globalizacije, takmičenje između Istoka i Zapada u bioinženjeringu ili ko zna čemu. No, kao što se novi koronavirus pokazao značajno ozbiljnijim protivnikom, tako se i prvobitan stav o poreklu ovog virusa povukao iz tmine teorija zavere. Televiziju su zatočile konferencije za štampu i informativne emisije. Internet portale su zatočile vesti o radu od kuće, alatima, psihologiji. Preko noći, gotovo je svaki čovek u našoj maloj, balkanskoj priči – zainteresovan ili ne, stupio u nametnut ali iskren odnos sa tehnologijom.

Čak i ona, nimalo zainteresovana, trećina mojih sagovornika iz dvogodišnje avanture, krenula je putem digitalizacije. Naravno da su prvi rezultati, najblaže rečeno, bili za zaborav. Prvi su „pali“ sistemi za poručivanje hrane velikih trgovinskih lanaca. Preopterećeni zahtevima koji su stizali iz svih kutaka države, od susedstava najvećih zanesenjaka u digitalno ali i kvartova digitalnih „nevernih Toma“, trgovinski lanci su brzo kapitulirali. Naručiti danas za sutra ili prekosutra, praktično je postalo nemoguće. Slično su prošli i veliki lanci trgovina dečjom opremom. Nije bilo potrebno više od par nedelja a relativno neuigran i inače „slabog zdravlja“ sistem isporuka počeo je da se „žali na bolove“. Nikada voljene i često neprijatnim epitetima čašćene službe za isporuku postale su, preko noći, stub jedne male ekonomje, izgubljene u borbi količine zahteva i brzopromenljivih uslova rada, zavisnih od vremena policijskog časa.

Restorani su imali značajnu ulogu u ovoj krizi. Oni kod kojih je dostava solidno funkcionisala i ranije, brzo su se prebacili u stanje koje im je omogućilo nastavak poslovanja i beg od zamrzavanja statusa u Agenciji za privredne registre. Oni koji su prve korake digitalnog plesa započeli upravo u krizi, brzo su shvatili koliko je teško „preko noći“ postati njen šampion. Da se razumemo, u krizi je šampionski - preživeti! Restorane brze hrane, bastione domaćeg načina života, mogle su sačuvati samo aplikacije raznoraznih dostava, čiji su kapaciteti brzo nategnuti do krajnjih granica. A kada je učesnika tog sistema kritično malo, tada se za jednog dostavljača i njegovo maleno i staro vozilo nadmeće neverovatno veliki broj picerija, ćevapdžinica, palačinkarnica. Jednom rečju, neko je trebalo da „izravna krivu“ i sistema za isporuku, kojeg je sačekala sudbina nesprenog zdravstvenog sistema pokrajina italijanskog severa.

Suočeni sa krizom, nekako smo morali da odrastemo - u hitrini. Kao početkom devedesetih, kada se raspadala država a ekonomija padala u očaj. Kao krajem devedesetih, kada su nas zasuli olovom i gvožđem sa neba i zatrovali naša polja, umove i srca. Ipak, ratove i egzistencijalne krize smo nekako preživeli. Čak i svetsku ekonomsku krizu pre nešto više od jedne decenije, relativno smo lako, kao društvo, prevazišli. Preživećemo i ovu. Ipak, svet oko nas više nikada neće biti isti.

Više ne moram ljudima govoriti koliko je važno da počnu da razmišljaju o načinu na koji isporučuju proizvode ili usluge korisnicima. Samo ću im pomenuti kako je u prvih mesec dana vanrednog stanja razlika između kompanije koja je svoj put digitalne transformacije započela i one koja se u raskoraku svekodnevice u ovoj krizi našla jednaka razlici između kompanije koja posluje i danas i one koja čuči u sećanju ili nikad čvršćem zagrljaju banaka.

Ranije sam govorio kako svet nikada neće biti sporiji no što je danas. Sada je to vidljivo svakome. Sigurno ste primetili da je izvestan broj kompanija brzopotezno izmestio rad na digitalne alate za kolaboraciju. Tranzicija je, ipak, prošla dosta bolno. Rad na daljinu je sjajna alternativa radu u kancelarijama ali ne na isti način i pod istim merilima i obrascima. Onima koji su u potpunosti prešli na rad od kuće, brzo je postalo jasno da je mnogo teže konzistentno davati 8 sati dnevnog rada u takvim okolnostima, posebno u slučaju čestih sastanaka.

Ma koliko to delovalo teško za svariti iz ove perspektive, ova nametnuta digitalizacija je veoma, veoma dobra za nas. Znate li onu kinesku poslovicu o sadnji drveta? Najbolji trenutak da posadite drvo je bio juče. Drugi najbolji trenutak je danas. Dok još pandemija traje, teško je pretpostaviti posledice, iako već sada deluje da će one biti izuzetno obimne. Ekonomija velikog dela planete je praktično stopirana. Izlazak iz krize će obeležiti planetarno zaduživanje, kako na državnom, tako i na korporativnom i ličnom nivou. Svet će zakoračiti u novu eru zaduženosti a nama će ono pitanje o plovidbi u nepoznato ponovo biti postavljeno. No, ako ste do sada alternativu toj plovidbi videli u uobičajenom, ustaljenom i svakodnevnom, sada tu vrstu olakšice – prosto nemate.

U osvit zore modernog doba, Portugal nije svoja istraživanja mora i okeana započeo u cilju sticanja velikog svetskog bogatstva ili slave. Vođeni besparicom, glađu i nemaštinom, Portugalci nisu imali izbora no da se upuste u nepoznato. Pred nama je fantastična prilika da iznedrimo svoga Magelana, Vespučija, Kolumba i Da Gamu. Zovite je digitalna transformacija ili je zovite opstanak, manje je važno. Najvažnije je da na pučini niste sami. Osvrnite se – komšije i rođaci već uveliko dižu brodove i jedrenjake. I ne zaboravite, mirno more nije napravilo dobrog mornara.


SHARE:

AUTOR:

Momir Đekić

OBJAVLJENO:

21. april 2020.